ПОТВРДА ТАЛЕНТА
И овога пута наша ученица 8. разреда Мина Максимовић је показала раскошност талента и љубави ка прозном стваралаштву пуном топлих, емотивних, лирских реченица. На литерарном конкурсу који је расписало Завичајно друштво Краљево и Подружница за српски језик и књижевност поводом обележавања годишњице страдања 14. октобра наша Мина је освојила ПРВО МЕСТО.
Додела награда награђеним основцима и средњошколцима била је 18. новембра у Гимназији у Краљеву.Овом приликом управа Завичајног друштва Краљево, као и чланови жирија, које су чинили професори српског језикаː Марина Панић, Сандра Рудњанин и Данијела Николић Сурла исказали су своје задовољство јер младе генерације основаца јесу дорасле овако озбиљној теми и посебно похвалили зрелост технике писања наше Мине.
Наша Мина и ученица средње школе, која је у категорији средњошколаца освојила прво место, прочитале су своје радове. Емоције, лиризам Минине приче заискрио је покоју сузу присутних.
БРАВО, МИНА!
Дан сећања- 14. октобар
Октобарски тмуран дан. Корачам поред хладних камених скулптура. Под ногама шушти опало лишће. Опколило је хладан камен. Јесење шаренило безуспешно пркоси непрегледном сивилу.
У глави ми одзвања „сто за једног“. Каква сурова размера. Какав страшан покушај да се живот претвори у број. Губим дах, седам на клупу. Поред мене старица. Испред нас окамењена шума која чува успомене. Руке су јој чудне, пуне неких квржица и чворова, грубе и тврде. У очима бол. „Чекала сам га раширених руку, да ми као и сваког дана, донесе нешто по повратку из фабрике“, почиње причу. Занемим од туге док старица показује чворнате руке које стежу комад платна и које нису сачекале „тату“, које су истог дана у џепу крвавог сакоа, на овом истом месту, пронашле коцку шећера завијену у марамицу. Пуно сам слушала о злочину 14.октобра 1941. године у Краљеву. Сваке године се прича о њему. Прича се о неким бројевима, колико их је страдало тог дана. Загледам се у очи старице са којом седим. Не постоје бројеви. Страдао је у свакој породици само један. Један син, један брат, један унук, један сестрић...Страдао је тог дана само један „тата“. Зар је и важно? Да ли је важно колико? Колико чега? Колико рана, колико људи, колико суза? Колико девојчица без „тате“? То се не броји. Не интересује ме колико се малих, крвавих руку претворило у чудне, квргаве руке неке старице. Колико је очију остало без сјаја у једном тренутку. Број није битан. Бројке и чудне размере су их и однеле. Битна је чињеница да постоје.
„Тог дана и небо је плакало“, завршава старица причу свог живота док у руци гужва пожутелу марамицу. „Небо не плаче“, промуцам, „људи плачу“. Зар то није довољно? Кажу: „На судњи дан вагаће се само сузе“. Која то вага може да измери тежину сузе? На чији рачун иду те сузе? Коме се додају, а коме одузимају?
Тог октобра у Краљеву у свакој породици постојала је по једна девојчица са крвавим трагом вољеног бића на рукама. Касније, у скоро свакој породици, по једна сетна старица чворнатих руку, која је тражила свог „тату“ у ходницима сећања. Узимам старицу за рукуи схватам зашто су пуне чворова и квржица, грубе и тврде. Те руке су сакупљале крв вољеног бића тог страшног дана. Загледам се још једном у њене плаве очи. Те очи су плакале тог дана. Плачу и даље. Њене сузе до данас нису извагане. Пољубим чворнату руку старице, помогнем јој да на хладан камен спусти четири каранфила и једну коцку шећера. „Било је тачно четири сата“, једва изговара док јој сузе теку низ образе, а она непомично гледа у „посечено“ камено стабло.
Сузе „моје“ старице, сузе мајке која је изгубила дете у Сребрници или „Олуји“, сузе родитеља Тијане Јурић, сузе оца сиријског дечака који је изгубио тек започети живот на путу ка слободи- немају мерну јединицу. Не бројите их, не вагајате их,не бришите их- оне падају у знак сећања!
Мина Максимовић 81
