ПРИЧА О ПОСЕБНОЈ ПОТРЕБИ ДА ПРЕПОЗНАМО И ЗАВОЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ

       У уторак 9. децембра догодио се мали празник. Наши и ђаци шестаци из СОШО ''Иво Лола Рибар'' сусрели су се под сводом школе у Жичи и поделили радосне и чудесне тренутке заједно. 

Како је све започело? Једна наставница која има привилегију да ради у обе школе и да сведочи благословима на обе стране, пожелела је да се и ученици међусобно упознају. Предлог су здушно прихватили директорке, наставници, педагози и ученици и све је брзо и лако договорено. 

Дружењу су се прикључиле и сестре из манастира Жиче које су нас обасуле пажњом и добром вољом, разумевањем и љубављу и учиниле су наш сусрет још свечанијим.

Како је текло дружење? 

     Све је почело на часу веронауке и грађанског васпитања где су се ученици упознавали, препознавали (будући да се поједини још из вртића знају) и где смо сви заједно учили колико је важно да једни друге прихватамо и волимо баш онакве какви јесмо и да се једни другима радујемо, како нам је сестра Нектарија из њиховог манастирског живота посведочила. Уз причу било је игара које су деца на лицу места осмислила, па смо увидели брзо да и није потребно превише говорити - како рече наставница Сања, њени шестаци увек могу да покажу љубав и жељу да исту приме и прихвате, па су жички шестаци на то заиста и одговорили са прегрштом љубави.

Дружење се наставило у фискултурној сали на часу физичког васпитања и ту већ више није било важно ко је одакле дошао, већ колико је спреман да у сваком тренутку учествује у дружењу: наставник Богавац трудио се да Дуњи, Васи и Страхињи открије све чари велике сале и справа за вежбање, жичке сестре здушно су са Васом и Страхињом навијале са трибина за дечаке који играју фудбал. Дивна искушеница Нина, наш добри пријатељ са важних радионица, са Дуњом и девојчицама бавила се гимнастиком превазилажења страха и препрека, а наставница Сања је све своје дугогодишње искуство у раду са децом са посебним потребама могла да примену у бодрењу и помоћи оним девојчицама којима се чинило да између њих, козлића и струњаче стоје несавладиве препреке. А заправо: постоје несагледиве могућности онда када чујемо речи охрабрења и подршке чак и за најмањи напор и храброст да се суочимо са препрекама.

Шта је било после? 

       Ниједан празник не деси се сам од себе, већ у спрези много добре воље и лепих идеја. Тако нас је након свих ових радосних вратоломија у фискултурној сали, у наставничкој канцеларији чекао миришљави домаћи колач са чоколадом, умешен рукама наше в.д. директора, Горанке, као и друга пригодна послужења да се окрепимо и мало предахнемо. Наставак дана био је истог духа: жички трећаци, у чијем је одељењу и Страхињин брат, Ђоле, припремили су нам на врло посебан начин изведбу песме Љутито мече, Бране Црнчевића. А ту се десило и једно дивно чудо: дечак коме до скоро ни глас нисмо могли лепо чути добио је позамашан део текста да научи и извео је то за сваку похвалу, баш као и његови другари. То је још једно сведочење колико охрабрење, подршка, разумевање и добра воља, у овом случају једне учитељице, може и "горе да премешта". 

Све се завршило баш онако како доликује: једно четвртаче, Пера, славио је рођендан и пожелео је да почасти и Дуњу, Страхињу и Васу, па је за узврат добио и заједнички отпевану рођенданску песму уз пуно лепих жеља.

         Желимо још само да кажемо да једва чекамо дружења да поновимо, али да окупимо још већу екипу и пронађемо још начина и простора да једни друге упознајемо срцем и душом онако како и доликује. Тако се рађа љубав, тако се рађају људи, а жички шестаци заједно са Дуњом, Страхињом и Васом, дивно су нам посведочили какви се прави мали људи у њима крију, само треба да их откријемо.