МИА ПАВЛОВИЋ

Март је месец коме се посебно радујем. Пролеће тада почиње полако да се прикрада у мој крај. Све зелени, мирише, цвета. Време проводим уживајући у буђењу природе. Међутим ове године није било тако. Ова прича посвећена је свему што се догађа из дечје и ђачке перспективе.

Корона вирус , појавио се у нашој земљи. Не мари он за осећање, за жеље.Немилосрдан је. Нежељен, незван и донео је много невоља. Страх, нервоза, напетост присутни су у сваком дому. Мала бића попут нас, све то није заобишло. У почетку нико није то схватио озбиљно. Но врло брзо све се променило. Школе су затворене и изолација је проглашена. По први пут чујемо тако нешто. А онда постајемо део тога. Школа недостаје, наставници такође, а највише другари. Све је некеко тихо. Нема нигде никога за време полицијског часа. Понеко прође двориштом и брзо уђе у кућу. Све то ми тешко пада. Жао ми је бака и дека. Помажем колико и како могу. Тешко се мирим са тим да сунчан дан увелико траје, а ми опет, попуд затвореника не можемо напоље. Казнила нас је Корона без икакве кривице. Радост, што нема обавеза, трајала је веома кратко. Наступило је кајање, док смо морали пратити наставу на телевизору. Осећам се погубљено. Не знам шта пре да одслушам, провежбам, пошаљем. Будни сањамо наше клупе, учионице, табле, одморе... Данас је пао снег, хладно напољу, хладно у срцу.

Обећавам у име свих другара, у име школараца да ћемо извршавати наше обавезе. Победићемо у овој бици петицама. Наша весела вриска огласиће да је непријатељ протеран бесповратно. До тада будимо дисциплиновани и максимално посвећени школи. Ученици смо, научени смо на то. Зар не?

                                                                   Миа Павловић VII/1

ОШ „Живан Маричић“ Жича