ЛИТЕРАРНЕ НАГРАДЕ
Традиционално, већ деценију, Народна библиотека Стефан Првовенчани, Дечју недељу завршава на Михољдан програмом Деца песници, песници за децу, на коме литерарним лауреатима, који су тријумфовали на књижевном конкурсу, буду уручене награде.
У конкуренцији од 127 радова основаца, наше две ученице су освојиле награде.
Мина Максимовић, ученица 81 разреда оставила јеснажан утисак својим прозним топлим, лирским радом Радост породичног окупљања и још једном тријумфовала.
Друга ученица је Анђелија Вукомановић из 72 разреда, која се определила за поезију и својом песмом Кад зажмурим и кад заспим освојила награду.
Награђени ученици су читали своје радове пред истакнутим дечијим песницима Виолетом Јовић из Ниша, Биљаном Миљковић, Драганом Грбовићем, Горданом Тимотијевић, Милојем Радовићем, који су , говорећи своје стихове, ово вече учинили још свечанијим.
Најјачи утисак на публику и награђене оставила је песникиња Виолета Јовић која је говорила своје стихове на призренско-тимочком дијалекту.
Прегршт лепих записаних речи које смо чули те вечери прожет је био емотивном, музичком потпором хора ,, Звездице″ из Дечјег села Краљево под диригентском палицом распеване, разигране, маестралне наставнице музичке културе Лидије Спаски.
Публика је била дирнута песмом ових малих- великих људи.
Кад зажмурим и кад заспим
Кад зажмурим и кад заспим,
Кад на покон поноћ дође,
Кад са сновима закасним,
Чика Снени на путпође.
Чика Снени баца снове,
Лепе, ведре, разнобојне...
Свако вече неке нове
Својим путем сеје тајне.
И код мене често сврати
И донесе слике своје,
Склопи моје очи снене,
Па покрене снове моје.
Пишем песме, сликам слике,
Подучавам ученике...
Дизајнирам, шијем, стварам,
С познатима разговарам...
Авионом белих крила,
Читав свет сам порубила.
Земљу чуда посетила,
Са Алисом чај попила.
Са пиратима пловила...
Са сиренама ронила...
обишла и земљу Оз,
Чаробна је скроз!
Кад зажмурим и кад заспим,
Чика Снени не да мира,
у глави је мојој сасвим
Синфонија од немира.
Мешају се звуци, слике,
Ређају се многи снови,
неприлике и прилике,
различити изазови.
Неки од њих јесу прави,
Следити их увек треба,
Сањамо их и на јави
Водиље звезде нашег неба.
Радост породичног окупљања
Стара сеоска кућа и велико двориште. Прозори и врата окићени зеленим гранчицама. На капији два топла ока и искрен осмех моје баке. Стоји, раширила руке, спремна да њима обгрли смисао свог живота.
„Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“- говори док ме љуби у чело и пружа венац који постављам на капију. Освануо је Ђурђевдан, велики празник који у мојој породици има посебан значај.
Штитио је Свети Ђорђе село Грмово, надомак Витине на Косову. Штитио је и десеточлану породицу моје баке- родитеље, сина јединца и седам кћери. Онда их је живот расуо, као цветове маслачка, по читавој Србији. Удале се, изродиле децу, добиле унучиће, али сачувале сећање на детињсто, корене, завичај и топлину породичног дома. Прадеда Мијат, учитељ, научио их је много чему, па и најважнијој лекцији-„лако је сломити један прут, сноп је несаломив“.Сваке године, баш на Ђурђевдан, окупи се ова многобројна породица у породичној кући једне од сестара, да утврди градиво.
Моја ужа породица је мала, јединица сам и срце ми је пуно тог дана. На челу стола седи деда Вукашин, наследник и чувар породичне традиције. Присећа се неких лепших времена. Збија шале и препричава догодовштине. Највише говори о завичају који су нажалост морали да напусте. Браћа, сестре и ја слушамо га и упијамо мудрост поносног старца. Описује сеоску школу у којој је деда био учитељ, цркву у којој су крштени,а кад спомене кућу коју су неки зли људи претворили у згариште,око му добије чудан сјај. Заискри суза, старац дубоко удахне, погледа препуно двориште, па му на лицу опет заблиста осмех. Бака на сто износи разне ђаконије које је са љубављу припремила за своје најмилије. На ражњу се окреће јагње. По дворишту се растрчали „неки нови клинци“ и ја међу њима. Приче се калеме једна на другу, наздравља се уз звонки осмех који милује душу свих присутних. „Уснила је дубок санак са Косова Рада...“- запева бака, остали се придруже и песма одзвања шумадијским селом где су се ове године окупили. Гледам је право у очи. Душа јој пева јер све што у њеном животу вреди, окупила је око себе. Песма траје до „ситних“ сати, догорева славска свећа у топлој пролећној ноћи. Читав призор се може описати једном речју- срећа!
Свети Ђорђе чува ову велику породицу и данас, а сваки њен члан дубоко у срцу чува завичај. Сан ме полако обузима док у себи понављам домаћи задатак са овог скупа- „сноп је несаломив“.
Мина Максимовић