МИНИН КУТАК
ПОКАЖИТЕ МУ ПУТ И ТАЛЕНАТ ЋЕ ЊИМЕ КОРАЧАТИ
Потврда важности и истинитости ове реченице јесте ученица 8.разреда наше школе, Мина Максимовић, која је вишеструки литерарни лауреат.
Својим раскошним талентом, топлим, емотивним лирским прозним изразом својој школи донела је многе награде и учинила да будемо поносни на њена остварења.
2015. године на литерарном конкурсу у организацији покрета Горана Србије, на тему Претвори стварност у најлепшу сликовницу, освојила је 2. место;
У оквиру уметничке манифестације ,, Доста су свету једне Шумарице″ коју је организовао Спомен парк ,,Крагујевачки октобар″ у Крагујевцу, расписан је конкурс на тему Уметност писања бави се злом које се може разумети, оно изван тога, бескрајно као космос, остаје незаписано.
Од 526 радова који су пристигли на конкурс из 52 основне школе Србије и Републике Српске, Минин рад је изабран као најбољи и освојила је 1. место;
Ове школске године на традиционалној манифестацији ,, Деца песници, песници за децу″ коју организује Народна библиотека Стефан Првовенчани Краљево, још једном је тријумфовала и била првонаграђена за рад Радост породичног окупљања.
Затим су Завичајно друштво Краљево и Подружница за српски језик Краљево расписали конкурс поводом обележавања 14. октобра и Мина је, опет, без конкуренције, била прва. ( Дан сећања)
Пут којим је Мина корачала 16. децембра довео је у Руски дом, у Београд на доделу међународне награде. На фото-литерарном конкурсу који је расписала Руска железница ,,РЖД Интернешнл″ у сарадњи са Међународним фондом јединства Православних народа и православним часописом Светосавско Звонце, Мина је нашој школи и граду донела другу награду. Њен литерарни рад који је насловила И воз има душу морао је да исприча причу са фотографије коју је Мина претходно сама осмислила и фотографисала.
Минин успех је још једна потврда да свака делатност покренута с љубављу и вођена ширином и ведрином младалачке енергије и знања бива крунисана успехом.
Поносно вам представљамо литерарне радове наше Мине.
ПРЕТВОРИ СТВАРНОСТ У НАЈЛЕПШУ СЛИКОВНИЦУ
Враћамо се са мора. На путу смо од Новог Пазара ка Матарушкој Бањи. Тата вози полако и разговара са мамом. Седим на задњем седишту, слушам музику и посмтарам околину.
На путу Нови Пазар- Рашка, којим пролазимо, нико не може остати равнодушан.Река Рашка попут неке изјанђале новогодишње јелке окићена је непрегледном лепезом кеса у разним бојама и дезенима.Има ту свега: остатака хране, угинулих животиња, старих патика и одевних предмета, свакакве амбалаже...Свега чему ту место није, а што је ружи, уништава и загађује. Она све то вуче,онако послушно, не успевајући да се отараси терета. Донесе до Ибра, а овај опет до Мораве, наше водене лепотице. То даље иде у Дунав, речни горостас, који ће све то пренети у свет као најсавршенију фотографију људске небриге за природу и оно што нам она несебично поклања. Сво дрвеће које видим подсећа ме на жалосне врбе. Изломљених грана, прерано одсечених стабала, онако обезглављено, посматра ту ужасну слику широког спектра човекове немарности.
Док ми у ушима шуми Бетовенова симфонија,покушавам да уклопим слику и звук. Зарђали шпорети, разни канистери,поломљене гране дрвећа, одсечена стабла, пластичне флаше и сво остало смеће које видим на обали, не уклапају се са умилним звуцима који милују Еустахијеву тубу. Затварам очи, препуштам се музици, цртам сликовницу.
Бистра река прескаче каменчиће, уместо конзерви и флаша. Далеко сам од ње, али вода је тако кристално чиста да се чак и наш ауто огледа у њој. Тече ужурбано, хукти и производи звук који се савршено уклапа у Бетовенову симфонију. Црвене, беле, жуте, плаве кесе препуне смећа претвориле су се у разнобојно цвеће, препуно нектара. Људи савесно убацују отпад у контејнере уредно означене етикетама- папир, метал, стакло,пластика. Дрвеће им прави хладовину, разгранало и поносно на своје комшије. Деца се играју под његовим крошњама и удишу свеж ваздух препун кисеоника. На овој слици, чак и жалосна врба, сасвим неправедно носи тај епитет. Веселе боје преплавиле су оклину и брзо се смењују испред мојих очију. Зеленило дрвећа и плавентнило неба које се огледа у бистрој води, носи ме на таласу дивних нота. Не бих ни приметила да је Рашка уступила место Ибру и да смо све ближе кући да одједном љубичаста не засени све боје моје сликовнице. У каменитој Ибарској клисури засадио краљ Урош јорговане у знак љубави према својој будућој невести Јелени Анжујској пре више од седам векова. Опојно миришу и данас и чини ми се да су морали да се нађу баш на том месту, како би употпунили моју сликовницу. Најлепше боје, умилне звуке, обогатио је опојни мирис који ме одводи далеко од стварности.
Одједном, пред мојим очима, расуо се столетни, раскошни, бањски парк. „Стигли смо“- труди се мама да ме дозове. Посечена липа, тик уз моје двориште, наједном је израсла у раскошно дрво. Гинко билоба поздравља ме у знак добродошлице, а сваки листић је ту. Нема несавесних бањских гостију који га „брсте“ не би ли скували чај. У даљини чујем како Ибар весело тече испод моста и носи ка Великој Морави, Дунаву, све до Црног мора моју сликовницу. Шаљем је у свет, попут најлепше разгледнице мог краја, дубоко верујући да ће ускоро постати стварност.
Уметност писања бави се злом које се може разумети. Оно изван тога, бескрајно као космос, остаје незаписано.
Октобарски кишни дан. Читам књигу. Путујем унутар сеновите душе носећи немир у срцу и наду у мислима. Корачам непознатим стазама живота бранећи се од сурових удараца непрокрчених врзина и непоткресаних грана. Залазим у шумовите тамне ходнике заклоњене мрачним сенима. Путујем и док корачам ређају се мисли, листају се странице.
У једном ходнику видим старицу. Седи на клупи. Иза ње споменици који чувају успомене. Руке су јој чудне, пуне неких квржица и чворова, грубе и тврде. У очима бол. Седам поред ње. „Играли смо се крпењачом на ливади као и сваког дана“, почиње причу. Занемим од туге док старица показује чворнате руке на којима је тог дана, после једног пуцња, издахнуо њен „бата“. Пуно сам слушала о злочину 14.октобра 1941. године у Краљеву. Сваке године се прича о њему. Прича се о неким бројевима, колико их је страдало тог дана. Загледам се у очи старице са којом седим. Не постоје бројеви. Страдао је у свакој породици само један. Један отац, један син, један унук, један сестрић...Страдао је тог дана само један „бата“. Зар је и важно? Да ли је важно колико? Колико чега? Колико рана, колико људи, колико суза? Колико малих девојчица без „бате“? То не може да се броји. Не интересује ме колико се малих, крвавих руку претворило у чудне, квргаве руке неке старице. Колико је очију остало без сјаја у једном тренутку. Број није битан. Само чињеница да постоје.
„Тог дана и небо је плакало“, завршава старица причу свог живота. „Небо не плаче“,промуцам, „људи плачу“. Зар то није довољно? Кажу: „На судњи дан вагаће се само сузе“. Која то вага може да измери тежину сузе? На чији рачун иду те сузе? Коме се додају, а коме одузимају? Кога ће послати у пакао те сузе? Хоће ли отићи у рај они који су их исплакали? Надам се.
Тог октобра у Краљеву у свакој породици постојала је по једна девојчица са крвавим трагом вољеног бића на рукама. Касније, у скоро свакој породици, по једна сетна старица чворнатих руку, која је тражила свог „бату“ у ходницима сећања. Узимам старицу за рукуи схватам зашто су пуне чворова и квржица, грубе и тврде. Те руке су сакупљале крв невиног детета тог страшног дана. Загледам се још једном у њене плаве очи. Те очи су плакале тог дана. Плачу и даље. Њене сузе до данас нису извагане. Пољубим чворнату руку старице, излазим из тог мрачног ходника, сређујем мисли и затварам књигу.
Сузе „моје“ старице, сузе мајке која је изгубила дете у Сребрници или „Олуји“, сузе родитеља Тијане Јурић, сузе оца сиријског дечака који је изгубио тек започети живот на путу ка слободи- немају мерну јединицу. Једино те сузе спознају зло које нико не може описати. Уметност их само може, попут споменика, овековечити.
РАДОСТ ПОРОДИЧНОГ ОКУПЉАЊА
Стара сеоска кућа и велико двориште. Прозори и врата окићени зеленим гранчицама. На капији два топла ока и искрен осмех моје баке. Стоји, раширила руке, спремна да њима обгрли смисао свог живота.
„Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“- говори док ме љуби у чело и пружа венац који постављам на капију. Освануо је Ђурђевдан, велики празник који у мојој породици има посебан значај.
Штитио је Свети Ђорђе село Грмово, надомак Витине на Косову. Штитио је и десеточлану породицу моје баке- родитеље, сина јединца и седам кћери. Онда их је живот расуо, као цветове маслачка, по читавој Србији. Удале се, изродиле децу, добиле унучиће, али сачувале сећање на детињсто, корене, завичај и топлину породичног дома. Прадеда Мијат, учитељ, научио их је много чему, па и најважнијој лекцији-„лако је сломити један прут, сноп је несаломив“.Сваке године, баш на Ђурђевдан, окупи се ова многобројна породица у породичној кући једне од сестара, да утврди градиво.
Моја ужа породица је мала, јединица сам и срце ми је пуно тог дана. На челу стола седи деда Вукашин, наследник и чувар породичне традиције. Присећа се неких лепших времена. Збија шале и препричава догодовштине. Највише говори о завичају који су нажалост морали да напусте. Браћа, сестре и ја слушамо га и упијамо мудрост поносног старца. Описује сеоску школу у којој је деда био учитељ, цркву у којој су крштени,а кад спомене кућу коју су неки зли људи претворили у згариште,око му добије чудан сјај. Заискри суза, старац дубоко удахне, погледа препуно двориште, па му на лицу опет заблиста осмех. Бака на сто износи разне ђаконије које је са љубављу припремила за своје најмилије. На ражњу се окреће јагње. По дворишту се растрчали „неки нови клинци“ и ја међу њима. Приче се калеме једна на другу, наздравља се уз звонки осмех који милује душу свих присутних. „Уснила је дубок санак са Косова Рада...“- запева бака, остали се придруже и песма одзвања шумадијским селом где су се ове године окупили. Гледам је право у очи. Душа јој пева јер све што у њеном животу вреди, окупила је око себе. Песма траје до „ситних“ сати, догорева славска свећа у топлој пролећној ноћи. Читав призор се може описати једном речју- срећа!
Свети Ђорђе чува ову велику породицу и данас, а сваки њен члан дубоко у срцу чува завичај. Сан ме полако обузима док у себи понављам домаћи задатак са овог скупа- „сноп је несаломив“.
ДАН СЕЋАЊА- 14. ОКТОБАР
Октобарски тмуран дан. Корачам поред хладних камених скулптура. Под ногама шушти опало лишће. Опколило је хладан камен. Јесење шаренило безуспешно пркоси непрегледном сивилу.
У глави ми одзвања „сто за једног“. Каква сурова размера. Какав страшан покушај да се живот претвори у број. Губим дах, седам на клупу. Поред мене старица. Испред нас окамењена шума која чува успомене. Руке су јој чудне, пуне неких квржица и чворова, грубе и тврде. У очима бол. „Чекала сам га раширених руку, да ми као и сваког дана, донесе нешто по повратку из фабрике“, почиње причу. Занемим од туге док старица показује чворнате руке које стежу комад платна и које нису сачекале „тату“, које су истог дана у џепу крвавог сакоа, на овом истом месту, пронашле коцку шећера завијену у марамицу. Пуно сам слушала о злочину 14.октобра 1941. године у Краљеву. Сваке године се прича о њему. Прича се о неким бројевима, колико их је страдало тог дана. Загледам се у очи старице са којом седим. Не постоје бројеви. Страдао је у свакој породици само један. Један син, један брат, један унук, један сестрић...Страдао је тог дана само један „тата“. Зар је и важно? Да ли је важно колико? Колико чега? Колико рана, колико људи, колико суза? Колико девојчица без „тате“? То се не броји. Не интересује ме колико се малих, крвавих руку претворило у чудне, квргаве руке неке старице. Колико је очију остало без сјаја у једном тренутку. Број није битан. Бројке и чудне размере су их и однеле. Битна је чињеница да постоје.
„Тог дана и небо је плакало“, завршава старица причу свог живота док у руци гужва пожутелу марамицу. „Небо не плаче“, промуцам, „људи плачу“. Зар то није довољно? Кажу: „На судњи дан вагаће се само сузе“. Која то вага може да измери тежину сузе? На чији рачун иду те сузе? Коме се додају, а коме одузимају?
Тог октобра у Краљеву у свакој породици постојала је по једна девојчица са крвавим трагом вољеног бића на рукама. Касније, у скоро свакој породици, по једна сетна старица чворнатих руку, која је тражила свог „тату“ у ходницима сећања. Узимам старицу за рукуи схватам зашто су пуне чворова и квржица, грубе и тврде. Те руке су сакупљале крв вољеног бића тог страшног дана. Загледам се још једном у њене плаве очи. Те очи су плакале тог дана. Плачу и даље. Њене сузе до данас нису извагане. Пољубим чворнату руку старице, помогнем јој да на хладан камен спусти четири каранфила и једну коцку шећера. „Било је тачно четири сата“, једва изговара док јој сузе теку низ образе, а она непомично гледа у „посечено“ камено стабло.
Сузе „моје“ старице, сузе мајке која је изгубила дете у Сребрници или „Олуји“, сузе родитеља Тијане Јурић, сузе оца сиријског дечака који је изгубио тек започети живот на путу ка слободи- немају мерну јединицу. Не бројите их, не вагајате их,не бришите их- оне падају у знак сећања!
И ВОЗ ИМА ДУШУ
„Ех, да ми је још једном да путујем ,,Ћиром″, па нек' 'мрем“- одједном ће баба. Покушам да је „титлујем“, али не вреди. То да „'мре“ више пута дневно, пар година уназад знам, али да је у 81. деду Милутина, заменила неким Ћиром и да би са њим још путовала светом, то никако не капирам. „Ко је Ћира баба и где га нађе под старе дане? Мој љубавни живот- плач мајке Божје!“ – забринух се.
„Срам да те буде!“- загрме баба. Ухватимо се баба и ја у „клинч“ и после неког времена „скапирах“- Ћира је воз и она би да евоцира успомене са путовања са упокојеним и никада јој прежаљеним Милутином. Извиних се, како је и ред, што посумњах у бабин морал и рекох- „Идемо!“
„Воз за Рашку паркиран је на трећем колосеку и полази за десет минута!“- узвикује диспечер, а ја чини ми се више носим бабу, него што она сама иде. Клеца онако стара, али лице јој се озарило- путоваће возом и то за Рашку, у манастир Градац, тамо где се пре више од пола века заклела Милутину на вечну љубав.
„А што нисмо отишли на железничку станицу? Хоћемо ли возом путовати?“- забринуто ће баба.
„Хоћемо, баба, хоћемо...и ево нас таман на железничкој“. Чуди се баба како се све променило за кратко време, нема ни 30 година како је последњи пут путовала возом. Уби причу о ,,Ћири″, ево ме где сам, ако га тог дана 100 пута није поменула. Уђосмо у шинобус. Жив ме „блам појео“ кад је почела да се рукује са људима. Сваког је питала за здравље, како су им укућани, срећан пут пожелела. Гледају је људи у чуду, а и она њих. „Ово није воз, Мина!“- обруши се на мене. „Није ни подморница“- нашалих се са бабом. Објашањава она мени, а и свим присутнима, на моје велико „задовољство“ да седишта не треба да буду плава, да нису смели да нас поседају као у школске клупе, да се у возу не ћути, да нисмо у позоришту и шта је још све изговорила, ево ни сама не знам. Џаба ја њу убеђујем да јесте воз, она упорно тврди на није. „Нема душу!“- побуни се. „Али има вај фај“- дочеках спремно. Јасно је баби шта је вај фај, таман колико и мени где би душу у возу тражила. Ако је по бабином, толико је важна, да би се чини ми се одмах поред натписа „Железнице Србије“ најпре нашла. Прегрмех и душу, кад ето ти кондуктера. Е, колико је њему питања поставила- од чијих је, од којих је, познаје ли овог и оног, је л' чуо за ово и оно, зна ли шта је некад било овде, а шта онде и све тако у круг, док год јој је у видокругу био. Кренусмо коначно! Ни из Краљева нисмо изашли, размота баба питу, па крену да служи путнике. Не знам где да гледам, најрадије бих из коже, ал' не може. „Дуг је пут, мора нешто да се лацне“, вели баба. Узалуд се трудим да објасним баби да смо за сат времена у Рашки, она не верује. Прођосмо Богутовачку Бању, ту баба пусти коју сузу за покојним Милутином и незаборавним осмомартовским прославама у некада чувеном хотелу „Минерал“. Кад дођосмо до Долине јоргована, баба је толико живописно описивала како јој је Милутин сваког пролећа брао мирисне јорговане, да ја за секунду помислих да је заправо Милутин за бабу њих садио, а не краљ Урош за Јелену Анжујску. У једном је баба била у праву- лепота је гледати кроз прозор тај призор мирисне долине. И да видиш чуда- сви путници одложили телефоне, поспуштали новине и са бабом у причу ударили. Све их интересује о њеној великој љубави и лепотама завичаја. Не стиже баба да одговара на силна питања, а ни да покаже све ливаде и пашњаке јер воз по њој пребрзо иде. Па она се у Милутина и заљубила што је искакао и ускакао у воз док је у покрету. По бабином је толико храбар био, да ево да га нисам познавала, тачно бих га са Милошем Обилићем помешала. Пред Рашком, запева баба- „Стани, стани, Ибар водо, Ибар водо...“, запева баба, запеваше путници, запевах и ја. Ибар не стаде, али воз стаде! Никоме се не излази, а баби и мени понајмање. „Хвала ти, сине“, шапну ми баба. „Хвала теби“, пољубих бабу и кренусмо у манастир Градац да запалимо свећу покојном Милутину.
