МЕЂУНАРОДНА НАГРАДА- МИНА МАКСИМОВИЋ
Снага талента и умеће прозног уобличавања текста, ученицу 8. разреда Мину Максимовић одвели су 16. децембра у Руски дом на доделу међународне награде.
На фотo-литерарном конкурсу који је расписала Руска железница ,,РЖД Интернешнл″ у сарадњи са Међународним фондом јединства Православних народа и православним часописом Светосавско Звонце,наша Мина је освојила другу награду. Њен литерарни рад који је насловила ,, И воз има душу″ морао је да исприча причу са фотографије коју је Мина претходно сама осмислила и фотографисала.
У свечарској атмосфери у Руском дому у Београду, награђенима су се обратили представници из Руске амбасаде, директор Руске железнице, уредница православног часописа Светосавско Звонце, директорка Руског дома.
Поносни смо што се и име наше школе тог дана зачуло са бине свечане сале Руског дома.
БРАВО, МИНА!
И ВОЗ ИМА ДУШУ
„Ех, да ми је још једном да путујем ,,Ћиром″, па нек' 'мрем“- одједном ће баба. Покушам да је „титлујем“, али не вреди. То да „'мре“ више пута дневно, пар година уназад знам, али да је у 81. деду Милутина, заменила неким Ћиром и да би са њим још путовала светом, то никако не капирам. „Ко је Ћира баба и где га нађе под старе дане? Мој љубавни живот- плач мајке Божје!“ – забринух се.
„Срам да те буде!“- загрме баба. Ухватимо се баба и ја у „клинч“ и после неког времена „скапирах“- Ћира је воз и она би да евоцира успомене са путовања са упокојеним и никада јој прежаљеним Милутином. Извиних се, како је и ред, што посумњах у бабин морал и рекох- „Идемо!“
„Воз за Рашку паркиран је на трећем колосеку и полази за десет минута!“- узвикује диспечер, а ја чини ми се више носим бабу, него што она сама иде. Клеца онако стара, али лице јој се озарило- путоваће возом и то за Рашку, у манастир Градац, тамо где се пре више од пола века заклела Милутину на вечну љубав.
„А што нисмо отишли на железничку станицу? Хоћемо ли возом путовати?“- забринуто ће баба.
„Хоћемо, баба, хоћемо...и ево нас таман на железничкој“. Чуди се баба како се све променило за кратко време, нема ни 30 година како је последњи пут путовала возом. Уби причу о ,,Ћири″, ево ме где сам, ако га тог дана 100 пута није поменула. Уђосмо у шинобус. Жив ме „блам појео“ кад је почела да се рукује са људима. Сваког је питала за здравље, како су им укућани, срећан пут пожелела. Гледају је људи у чуду, а и она њих. „Ово није воз, Мина!“- обруши се на мене. „Није ни подморница“- нашалих се са бабом. Објашањава она мени, а и свим присутнима, на моје велико „задовољство“ да седишта не треба да буду плава, да нису смели да нас поседају као у школске клупе, да се у возу не ћути, да нисмо у позоришту и шта је још све изговорила, ево ни сама не знам. Џаба ја њу убеђујем да јесте воз, она упорно тврди на није. „Нема душу!“- побуни се. „Али има вај фај“- дочеках спремно. Јасно је баби шта је вај фај, таман колико и мени где би душу у возу тражила. Ако је по бабином, толико је важна, да би се чини ми се одмах поред натписа „Железнице Србије“ најпре нашла. Прегрмех и душу, кад ето ти кондуктера. Е, колико је њему питања поставила- од чијих је, од којих је, познаје ли овог и оног, је л' чуо за ово и оно, зна ли шта је некад било овде, а шта онде и све тако у круг, док год јој је у видокругу био. Кренусмо коначно! Ни из Краљева нисмо изашли, размота баба питу, па крену да служи путнике. Не знам где да гледам, најрадије бих из коже, ал' не може. „Дуг је пут, мора нешто да се лацне“, вели баба. Узалуд се трудим да објасним баби да смо за сат времена у Рашки, она не верује. Прођосмо Богутовачку Бању, ту баба пусти коју сузу за покојним Милутином и незаборавним осмомартовским прославама у некада чувеном хотелу „Минерал“. Кад дођосмо до Долине јоргована, баба је толико живописно описивала како јој је Милутин сваког пролећа брао мирисне јорговане, да ја за секунду помислих да је заправо Милутин за бабу њих садио, а не краљ Урош за Јелену Анжујску. У једном је баба била у праву- лепота је гледати кроз прозор тај призор мирисне долине. И да видиш чуда- сви путници одложили телефоне, поспуштали новине и са бабом у причу ударили. Све их интересује о њеној великој љубави и лепотама завичаја. Не стиже баба да одговара на силна питања, а ни да покаже све ливаде и пашњаке јер воз по њој пребрзо иде. Па она се у Милутина и заљубила што је искакао и ускакао у воз док је у покрету. По бабином је толико храбар био, да ево да га нисам познавала, тачно бих га са Милошем Обилићем помешала. Пред Рашком, запева баба- „Стани, стани, Ибар водо, Ибар водо...“, запева баба, запеваше путници, запевах и ја. Ибар не стаде, али воз стаде! Никоме се не излази, а баби и мени понајмање. „Хвала ти, сине“, шапну ми баба. „Хвала теби“, пољубих бабу и кренусмо у манастир Градац да запалимо свећу покојном Милутину.
